Los Balcanes son, geográficamente hablando, una puerta peninsular que, como tal, se abre. O bien se cierra. Los cronopios son unos bichitos verdes, que ni siquiera son islas. Pero que sirven para estornudar en medio de un acto totalmente oficial.
También sirven para reír, cuando uno siente cosquillas en la nariz, acaso en el entreacto de algun concierto de gala, donde el Gran Cronopio Julio Cortázar de hecho los descubrió antes de estorrnudar. Por eso es que los amigos del autor deRayuela, esa mandala de búsquedas recíprocas, contradictorias e interminables, al menos a él terminaron llamándole así,Julísimo Julio: resulta que sos el Gran Cronopio porque por ahí estornudaste.
Y bueno, por aquí en nuestra península también tenemos, como en todas partes, el centro del mundo, así como uno que otro estornudo. Dicen, querido Julio, que por acá además tenemos más historia de la que podemos absorver. ¿Qué es eso de la Historia? ¡Achís!
I zato, kad je već kamerni prevratnik savremene svetske književnosti nazvan Velikim Hronopijem, po tim nevidljivim stvorenjima što ih je zapravo stvorio kad je shvatio da, osim što se u svečanom pozorištu tek na pauzi dešava stvarnost, i obični se hronopići muče jer treba nečiju kuću u kojoj su na primer odseli uredno da vrate pošto je zaključaju, a ključ ne mogu da nađu, pošto je ključ na noćnom stočiću; nočni stočić u sobi; soba u kući, a kuća nezaključana jer je ključ ko zna gde. I zato, dakle, kad je tvorac tih bezazlenih bića sve i o nama svima rekao preko tog nekog kijanja ili pak ključeva, izgubljenih ispred kuće, hajde makar nešto i o Balkanu da kažemo, onako, kortasarovski.
Jer, i Balkan je jedno sićušno stvorenje zaduženo da izazove kijanje sred svečane prigode.
Ali, nismo mi ovde na Balkanu ni prigoda, ni svečanost.
Mi ovde na Balkanu možda jednom uspemo da budemo papirnata maramica u koju ćemo zajedno da kinemo. U svetu, pažnja se obraća i na same maramice, zbog seče drveta od kojih se papir, u prevodu, i pravi. I još: u svetu ima još nade i za sam svet, iako Kortasar nije ni u nadu hteo da poveruje. U svetu ima još drveća, a ta čarobna šuma smo i mi.
Silvia Monrós de Stojaković
Нема коментара:
Постави коментар