PRAVO NA PROSTOR: JAVNA DOBRA I JAVNI PROSTOR BEZ JAVNOSTI

Prof. dr Dejan Mihailović, Katedra za humanističke nauke, Tehnološki institut u Montereju

Nastanak i učvršćivanje kapitalističkog sistema bili su mogući zahvaljujući fizičko-prostornom širenju logike kapitala. Nagomilavanje kapitala oduvek je bilo isključivo pitanje geografije. Drugim rečima, bez mogućnosti svojstvenih geografskom širenju, prostornoj preraspodeli i različitom geografskom razvoju, odavno bi kapitalizam prestao da deluje kao politički i ekonomski sistem. Budući da je reč o sistemu punom unutrašnjih oprečnosti, kapitalizam se ne može održati bez svojih prostornih rešenja. Stalno stvaranje i zauzimanje realnih i simboličnih prostora, kao podsticaja za sticanje bogatstva, postalo je jedini put ka rastu i stabilnosti sistema. Međutim, trebalo je da prođe nekoliko vekova kako bi moderan projekat najavio jedan od svojih najvećih i najbolnijih nedostataka: uvećanje akumulacije kapitala nije srazmerno uvećanju materijalne dobiti.

Bio je to projekat koji je osigurao neograničeni konzumerizam kao put ka dostizanju sreće, ali nije uspeo da zadovolji nedostatke, potrebe i želje ljudi, kao ni da oslobodi prostor i vreme u cilju intelektualnog i emotivnog razvoja, već je jedino obezbedio dobiti, u najboljem pretpostavljenom slučaju neujenačene, a u najgorem varljive. Pojedincima je doneo znatno bogatstvo i obrazovanje, a većini razočaranje, represiju, siromaštvo i poniženje. Stoga, njegova  utopijska pozivanja na poštovanje jednakosti i dobrobiti su svaki put sve više dolazila u sukob sa stvarnošću, dok su se „razvojni projekti” smenjivali jedni za drugim, a raznovrsne osobenosti kapitalističke geografije postajale sve očiglednije na različitim nivoima (gradskom, regionalnom i globalnom). Uzmimo ovu premisu kao polaznu tačku u analizi aktuelne krize svetskog kapitalizma i neke od njenih posledica vezanih za kontinuirani gubitak  javnog prostora i opšteg dobra.

Koncept društvenog prostora svojstven je klasičnom modernizmu i javlja se u veku prosvećenosti kao posredna sfera između civilnog društva i države. To je mesto (topos) kome svi građani imaju pristup kako bi činili deo javnosti i izrazili javno mišljenje. Paradoksalno, liberalizam kao jedna ideologija i kao dokaz akumulacije, u svom naporu da uzdigne invidualizam morao je da prihvati da jedan pojedinac modernog doba potvrđuje svoj status individue uvek i onda kada dostigne određeni nivo samostalnosti, čiji je preduslov da bude među ostalima. Tako da ulica, trg, park, itd., pored toga što predstavljaju fizički prostor gde se okuplja narod, čine i realne i simboličke osnove interakcije i društvene kohezije. Samostalni pojedinci neguju svoju subjektivnost pomoću diskurzivne razmene argumentovanih gledišta o problemima opšteg interesa, što im omogućava da se osete kao deo javnog mnjenja, odraženog u vidu opštih vrednosti i međusobne razmene prava, kao i pristup dovoljno blizak stvarima da bi se diskutuvalo, zahtevalo, suprodstavljalo, oslobađalo, itd. U ovom smislu, društveni prostor je realni prikaz demokratije u delanju ili oprečni prikaz informacija, mišljenja, interesa i ideologija, u toj meri da bilo kakav pokušaj smanjenja ili prisvajanja  društvenog prostora nagoveštava jedan čin, suštinsko antidemokratski.

Sa druge strane, opšte dobro se oduvek shvatalo kao skup interesa jednog kolektiva, što je zapravo i cilj javnog delanja. Ne radi se ovde samo o materijalnim osobenostima društva niti bilo kog od njegovih činilaca, već i o onim društvenim, političkim, pravnim i kulturnim faktorima koji pružaju jedan željeni nivo fizičkog i psihičkog zdravlja građana omogućavajući im da izgrade pojedine moralne norme koje im pomažu u stvaranju različitih oblika identiteta. Sasvim je izlišno reći da jedan dobar deo „univerzalizma” zapadne civilizacije počiva na jednoj premisi, razvijenoj u grčkim polisima, koji su organizovani u vidu malih gradskih zajednica: radi se zapravo o višem dobru. Ovde nailazimo na delikatno polje etike. Za Aristotela, etika nije bila ništa drugo do jedan vid praktičnog znanja u ulozi vođenja ljudi u svakodnevnim radnjama. Stoga, nijedna politička ni ekonomska aktivnost ne bi mogla biti ispravna ako prethodno nije zasnovana na nekom etičkom principu. Grčki polisi su predstavljali sredinu od presudnog značaja za stvaranje srećnog života. Biti srećan i u skladu sa vrilnama bilo je moguće jedino u odnosu na polis i zbog polisa, jer sâm čovek, kao po prirodi „politička životinja”, nije imao neki izlaz, budući da je sve što se nalazilo izvan države ili ispod ili iznad ljudskog, smatrano za zversko ili božansko. Koliko je njih danas koji lutaju ulicama naših savremenih gradova prerušeni u zveri ili bogove? Gde je etos naših polisa da bismo mogli da odredimo šta treba činiti i koje vrednosti treba negovati? Gde smo izgubili to više dobro koje je bilo iznad svakog pojedinca, ali u službi svakog dela jedne zajednice?

Nije lako odgovoriti na ova pitanja, ali ću u nastavku pokušati da ponudim neke od razloga zbog kojih su društveni prostor i opšte dobro pretrpeli postepen i jasan gubitak vrednosti.

Prva tema koja se nameće odnosi se na aktuelne tendencije globalnog karaktera koje su počele da se formiraju pre najviše tri decenije. Možda je promena paradigme najbolji način da se ukaže na čitavu seriju velikih i značajnih novina u strukuri i formi političkih, ekonomskih, društvenih i kulturnih pitanja. Promena paradigme uslovila je postmodernizaciju globalne ekonomije, koja se ogleda u fleksibilnoj akumulaciji, dematerijalizaciji proizvodnje,  automatizaciji poslova i čitavoj seriji pratećih fenomena koji su izmenili konvencionalne forme tradicionalne proizvodnje fordizma. Politička sfera je bila podvrgnuta snažnom procesu merkantilizacije, odvajajući politički aspekt od narodnih osnova i potčinjujući ga pokretima velikog kapitala.

Ulazimo u novu eru u kojoj se preovladavajuća forma za ispitivanje državne moći pretvorila u depolitizovanu tehničku administraciju koja se bavi upravljanjem interesa. Na društvenom nivou uočena je velika kriza tradicionalnih formi identiteta, kako individualnog tako i kolektivnog tipa. Pojačavanje društvenih konflikata i dalje doprinosi podizanju rizika po pitanju javne i nacionalne bezbednosti. Čovek je izložen stalnoj psihičkoj eroziji, koja izaziva fragmentaciju i atomizaciju njegovog integriteta. Primer toga je jedno depolitizovano građanstvo u kome se suverenost potrošača suprodstavlja političkoj suverenosti građanina. Jednodimenzionalno mišljenje, preterani individualizam i isključenje iz sopstvenog bića pretvaraju ,,globalizovanog” pojedinca u pasivnog posmatrača koji je, na kraju, deo jednog disfunkcionalnog društvenog sistema.

Najzad, i u oblasti kulture se suočavamo sa rastućom praksom isključivanja, netolerancije i u najgorem slučaju, mržnje prema drugom. Ogroman promašaj multikulturizma, taj light predlog liberalnog popustljivog projekta zamišljenog da obezbedi koegzistenciju u našim izdeljenim društvima, bio je primer koji je u sred krize poslužio kao dokaz za istoršenu ideološku ikonografiju jednog liberalizma.

Druga tema koja nam pomaže da razumemo smanjenje javnog prostora i gubitak javih dobara je demokratija. Ponovo osmišljena u ranom modernizmu, demokratija je ubrzo dobila značenje čitave teorije o emancipacijii, obećavajući građanima autonomiju, slobodu i zakonodavna ovlašćenja. Zaklonjena od strane liberalnog modela, od perioda velikih revolucija buržoazije, uspostavila je osnove za status republike, pobedila sve vrste autoritarizma i postavila temu ljudskih prava kao nezamenljiv uslov za razvoj i bezbednost čovečanstva.

Danas, oteta od strane političke klase na vlasti, demokratija je transformisana i svedena na dosadni ritual brojanja glasova. Političke partije delaju kao poslovne firme za koje politika svakim danom sve manje predstavlja doktrinu koja se kreće putevima koji vode ka opštem dobru, a sve više vrstu tehno menandžmenta koji, kroz izborne igrarije, dozvoljava da izbore ne dobiju oni koji su najviše izglasani za određeni položaj, već oni koji sudeći po medijima imaju najveće šanse za pobedu. U ovim uslovima, onaj politički građanin za koga se Ruso toliko borio, danas se pretvorio u patetičnog pojedinca-potrošača koji sanja robne kuće okružen oglasima ,,plati da bi video”. Njegova Država, ona inkarnacija maksimalne političke moći, dela danas kao da je agencija za plaćene usluge gde ono što je ranije bilo pravo, danas predstavlja milosrđe. Posledica svega toga je depolitizovano i apatično građanstvo. Suverenitet potrošača baca u senku suverenitet građanina. Narcisoidni pojedinci preovlađuju nad savesnim građanima. Raste averzija ka opštem dobru, a izdeljeno civilno društvo zamenjuje borbu klasa pojedinačnim borbama za prava manjina. Uprkos činjenici da su legitimne i nezamenljive za dalji razvoj demokratije, te borbe nisu dovoljne u procesu jačanja odgovarajuće Države i formiranja nacionalnog projekta kao stubova za obnavljanje javnih prostora i dobara.

Na trećem mestu pomenućemo nešto što se u Meksiku i Latinskoj Americi nazivalo dugom neoliberalnom noći. Mnogo više od (ponovnog) strukturnog prilagođavanja izvršenog od strane tehnokratije na vlasti, neoliberalizam je bio i jeste pravi model civilizacije. Zasnovan na navodnoj nadmoći ekonomskog razuma i zajedničke ideje o samoreferentnom tržištu koje se suprodstavlja svakoj vrsti spoljne intervencije, neoliberalni projekat je postao prava ,,teologija” koja se oslanja na bezglavu globalnu utopiju sveoukupnog tržišta. Tokom skoro tri decenije, bili smo svedoci uzurpacije javnih prostora i opštih dobara putem nasilnog sprovođenja svojevrsnog ,,svetog trojstva” uobličenog u počecima liberalizacije (po pitanju cena), privatizacije (javna i paradržavna dobra) i deregulacije (u vidu slobodnog protoka kapitala). Ogroman rast društvenih i ekonomskih razlika, vidljiv porast bede i siromaštva, katastrofalni uslovi koji uništavaju takozvanu životnu sredinu, nestabilna svetska ekonomija i neverovatno bogaćenje bogatih, bili su samo neke od katastrofalnih posledica neoliberalne diktature, koja je, nažalost, i dalje u modi u Meksiku. Naravno da ne postoji nikakav empirijski odgovor na sve ovo. Najjači argument: ne postoji alternativa neoliberalizmu, moraćemo da se suprodstavimo golom kapitalizmu u kome je čovek prestao da stvara prostore da bi se rastvorio u njima, kao Fukaltov Barton Fink na plaži. U tom slučaju ono istinito se javlja kao tačka fizičkog bola u kojoj više ne postoji razdaljina između spolja i iznutra, između  eksternog i internog. Čini se da sve vodi ka tome da perceptivnom svetu vizualnog mi i nismo potrebni da bi postojao. Čulo postaje još jedan zastareli predmet u podrumu naših života koji se pretvaraju da su proživljeni. Pitanje da li govorimo istinu se pretvara u pitanje da li dobro postupamo.

Četvrta tema našeg interesovanja vezuje se za urbane savremene prostore. Od samih početaka, gradovi su nastajali geografskim i društvenim koncentracijama viška proizvoda. Urbanizacija je, stoga, oduvek bila fenomen klasa, obzirom da su viškovi isključeni iz nekog mesta i grupe, dok kontrola nad njihovom upotrebom obično leži u rukama nekolicine. Ovakva opšta situacija opstaje, naravno, pod kapitalizmom; ali obzirom da urbanizacija zavisi od mobilizacije viška proizvoda, nastaje intimna veza između razvoja kapitalizma i urbanizacije. Rezultat stalnog ponovnog ulaganja je ekspanzija proizvodnje viška u neku vrstu složenog interesa, a odatle proizilaze logističke krivine (novac, proizvodnja, populacija) vezane za istoriju akumulacije kapitala, koja je, pak, odraz puta prerastanja urbanizacije u kapitalizam. Dakle, urbani prostor, grad, se odnosi na prostor centralizacije proizvodnje, potrošnje i administracije. Prostor obeležen maksimalnom konkurencijom od strane upotrebe zemljišta i središnjosti (prostor najvećeg pritiska sredine i najneodrživiji prostor).

Studije ove tematike dobro znaju da ne postoji skoro nijedan projekat održivog razvoja u urbanim zonama. Kao i sve prethodne faze, i ova poslednja radikalna ekspanzija urbanog procesa našeg doba izazvala je ogromne promene stilova života. Kvalitet urbanog života se pretvorio u robu, kao i sam grad, u svet u kome su se potrošnja, turizam, kulturna industrija i industrije zasnovane na znanju pretvorili u osnovne aspekte urbane političke ekonomije. Postmoderna sklonost ka stimulisanju formiranja tržišnih niša, kako u slučaju potrošačkih navika tako i kulturnih formi, vreba savremeno urbano iskustvo aurom slobode izbora, sve dok za to postoje novčana sredstva.

Veliki tržni centri i područja se umnožavaju kao što to čine i restorani brze hrane i radnje sa zanatskim proizvodima. Prisustvujemo sada, kako neki na to ukazuju, ,,pacifikaciji kapućinom”. Čak i nekoherentna, slabašna i monotona promocija prigradskih pripojenih kuća, koje su i dalje preovladavale u mnogim zonama, sada primaju svoj protivotrov u vidu jednog pokreta nastalog u korist ,,novog urbanizma”, koji nudi prodaju zajedništva i kvalitetnih stilova života kako bi ispunio sve urbane snove. Ovo je svet u kome se neoliberalna etika intezivnog posesivnog individualizma i njoj odgovarajuće političko povlačenje kolektivnih vidova akcije, pretvaraju u model socijalizacije čoveka. Prisustvujemo nekoj vrsti nove ,,posturbane geografije” čiji inovativni rečnik nudi termine kao što su regionalni korehidori, difuzne konurbacije, policentrične mreže ili periurbanizacija. Ovaj poslednji se odnosi na mesto gde se nalaze selo i grad, pa se postavlja pitanje: da li je ovo prolazna faza jednog složenog i dinamičnog procesa ili će se ova hibridna priroda održati i kroz vreme?

Nova periurbana stvarnost predstavlja veoma složenu mešavinu siromašnih predgrađa, odvojenih od centra gradova i u sredini, malih enklava srednje clase, obično novih gradnji i ograđenih. U ovoj periurbanizaciji nailazimo i na seoske radnike zarobljene u manufakturi i slabo plaćene, kao i na gradsko stanovništvo koje svakodnevno odlazi na rad u okviru poljoprivredne industrije. Svaki put je sve teže odrediti po imenu i vizuelno liniju koja odvaja urbani prostor i njemu odgovarajuću periferiju. Šta sledi? Da li je izvodljivo iseljenje (nasilnim putem?) favele Rosinja smeštene u okviru luksuznog stambenog dela na jugu Rio de Ženeira da bi turisti koji dolaze na Olimpijske igre 2016. godine imali lepši pogled i bezbednost neophodnu da bi prisustvovali spektaklu? Pitanje o tipu grada koji želimo ne može biti odvojeno od pitanja koje vrste društvenih odnosa, odnosa prema prirodi, stilova života, tehnologija i estetskih vrednosti želimo. Pravo grada predstavlja mnogo više od individualne slobode pristupa urbanim resursima: radi se o pravu da menjajući grad promenimo sami sebe.

I tako stižemo do petog elementa naše teme. Radi se o disciplini koja je doživela preporod na kraju Hladnog rata i navodnog kraja istorije koji je zapravo bio samo nagovešten „nejakim” sukobom civilizacija. Njeno ime je geopolitika. Posvećena izučavanju podele svetskih moći, pre svega uzimajući u obzir geografsku smeštenost njenih aktera, geopolitika je dugo svoje analize fokusirala na kategorijsko konvencionalan aparat koji je polazio od koncepta Država-nacija i stizao do komplikovanih šema uzurpacije fizičkih prostora koji obezbeđuju resurse za koje smo smatrali da su neiscrpni.

Geopolitika je ona koja nam otkriva da je kapitalizam bio moguć zahvaljujući razuzdanoj i neselektivnoj eksploataciji prirodnih resursa, uglavnom fosilnog porekla i neobnovljivog karaktera, putem potpuno zatvorenog svetskog energetskog sistema kome su isključivo mogle da pristupe državne agencije i velike transnacionalne kompanije. Ova bajka je stigla do svog poslednjeg poglavlja. Nazire se velika transformacija u kojoj će budući oblici proizvodnje morati da se baziraju na jednoj selektivnoj i regulisanoj vrsti eksploatacije prirodnih, nefoslinih i obnovljivih resursa putem svetskog energetskog sistema koji je otvoren. Sve upućuje u tom pravcu, a kada se to zaista i bude desilo, verovatno ćemo prisustvovati kraju kapitalizma, onakvog kakvog smo ga do tada poznavali. To bi onda podrazumevalo novi način organizacije naših modela proizvodnje i dejstava izvan proizvodnih oblasti. Bila bi to jedna nova geopolitika koja teži da raskrsti sa klasičnim modelima imperijalne moći, koji se zasnivaju na hegemoniji, kontroli, dominaciji i nasilnom nametanju onima koji su najslabiji. To bi označilo kraj klasične geopolitike, ali i novu kartografiju želja i svetskih sila, koja bi bila izražena kroz novi međunarodni sistem – decentralizovan, multilateralan, solidaran i entropijski.

Šta bismo mogli da istaknemo kao zaključak i moguće načine suočavanja sa problemima koje smo ovde navodili? Živimo u svetu u kome prava na privatno vlasništvo i korist nadvlađuju sve ostale ideje o pravima. Pravo na javni prostor i na grad kao primer vrhunca uživanja u javnom dobru nisu izuzetak. Ipak, već od perioda rane moderne veliki filozof Baruh de Spinoza je podržao stav da je za ontološko postojanje čoveka najvažnija potreba da opstane, ali ljudski opstanak (kakvo iznenađenje za neoliberale!) nije individualan već, na kraju krajeva, opstanak je društveni, s obzirom da se čovek održava putem rada, i ta veza sa prirodom, na žalost nekih, „zahteva” saradnju, a ne nadmetanje. Odjednom je pozicija čoveka bezobzirno svedena na tog idiota (u klasično grčkom smislu, onaj koji misli samo na sebe) zvanog homo economicus, čije se postojanje vrti jedino oko uvećanja svog bogatstva, dok racionalnim ljudskim ponašanjem upravlja „univerzalni ekvivalent”: novac.

Poznat je odnos između kapitalizma i šizofrenije koji se održava na dubljem nivou jedne te iste ekonomije, jednog te istog procesa proizvodnje, tako da naše društvo proizvodi psihoze na isti način kao što proizvodi i šampon Palmolive ili plazma televizore, sa jedinom razlikom – psihoze se ne mogu prodati. Malo je mogućnosti koje bi ublažile ili rešile probleme kojih smo se dotakli u ovom tekstu izvan magijske trojke: država-tržište-društvo. Međutim, jedna država kakva je današnja, odsutna i uronjena u korupciju, jedno egocentrično i isključivo tržište  i jedno apatično društvo koje se kreće ka kolektivnoj katatoniji, nisu nimalo ohrabrujući znaci. Svo troje nastavljaju da pospešuju kulturu straha koja ispunjava naš svakodnevni život paralizujući kritičko mišljenje, mobilizaciju i nepohodnu akciju u cilju promene. Političari i državnici odvojeni od stanovništva i zaraženi moći „pregovaraju” o kupovini-prodaji javnog prostora i o budućnosti javnih dobara. Iznad politike, poslovni čovek, skoro pa herojska ličnost u eri industrijskog kapitalizma, bio je neka vrsta izvanrednog kreativnog uništitelja, jer je bio spreman da tehničke i društvene inovacije sprovede do krajnjih granica. Veoma malo ili čak ništa sa njim nemaju veze naše aktuelne zaostale ekonomske elite, dekadentne i zapetljane u svoj kleptokratski delirijum koji im ne dozvoljava da vide ulicu iz hilikoptera ili blindiranih automobila. Na kraju, građanin, koji je pobegao u zonu privatnosti, doživljava javni prostor kao nešto potencijalno opasno i ispoljava svoju fizičku, materijalnu i emocionalnu ranjivost i integritet. Njegov mali svet ne prelazi granice koje su postavljene tržnim centrima, all inclusive odmorima i televizijskim ekranima koji mu usitnjuju oči i pasterizuju mozak. Ne postoji efikasniji način da se izbegne intimnost od provođenja vremena u tišini uz neki televizijski program pored svog partnera. Odakle taj strah od gubitka stvari koje čak nismo mogli ni da posedujemo u svojoj celosti? Ko i kako proizvodi kulturu rasprostranjenog straha koji umrtvljuje savest i paralizuje aktivnost? Strah koji uhodi i koji se, kako kaže Eduardo Galeano, ogleda u „strahu siromašnih od gladi i strahu bogatih od gojaznosti. U strahu žena od nasilnih muškaraca i strahu muškaraca od žena bez straha. U strahu demokratije od nedostatka glasova i strahu tržišta od nedostatka kupaca”. S druge strane, Slavoj Žižek ima pravo kada kaže „da smo razvili do perfekcije požrtvovanu umetnost proizvodnje toksičnog koje nije štetno: kafu bez kofeina, krem bez masnoće, pivo bez alkohola, sajber seks, koji je zapravo seks bez seksa, ratove bez žrtava (sa naše strane, naravno) i model onog Drugog koji je skrojen po meri da ga možemo podneti”. Taj Drugi je na ulici, izopšten, na margini, potencijalno nasilan, ali na popriličnoj udaljenosti, taman na tolikoj da ga možemo tolerisati. „Pakao uvek čine oni drugi”, rekao bi Žan Pol Sartr. Svaki put sve manje verujem u ovu rečenicu, svaki put sve više vidim pakao koji delimo. Ukoliko želimo da se otarasimo toga, jedini način je istinsko oslobađanje demokratije, snažna odlučnost za neoliberalizam, uređenje globalnih tendencija i jedna nova geopolitika sa realnim i zamišljenim mapama naših prostora koji bi nas vratili na ulicu. Ulicu koja je zabranjena za nasilje ili paniku od nasilja. Ulicu, kako bi ponovo rekao Galeano, gde se dešava onaj uvek opasan i ponekada čudesan spektakl života.

Prevele: Milica Lilić, Katarina Jovičić i Jelena Spasojević