Promoción del libro de Nemanja Dzuverovic

Promoción del libro de Nemanja Dzuverovic: 

Factores económicos de los conflictos armados: Aumento de la desigualdad económica como causa de conflictos dentro de los países

Lugar: Mikser House, 

Fecha: 17/3/2014 a las 18:30

Participantes:

Radmila Nakarada, Facultad de Ciencias Políticas

Aleksandar Milošević, Facultad de Ciencias Políticas

Dragan Živojinović, Facultad de Ciencias Políticas

Moderador: Jelena Spasojević, Asociación de Hispanistas

"Al tratar de hacerle frente al fenómeno de la desigualdad económica, el autor consigue, de una manera correcta y argumentativa, convencerle al lector de que el problema de desigualdad en realidad es uno de los problemas clave con los que hoy en día se enfrenta la humanidad, así como de que las consecuencias de la expansión y la profundización de desigualdad pueden ser una de las causas principales de los conflictos del siglo XXI. El libro ofrece una visión completa de la literatura mundial pertinente, incluyendo también a algunos conceptos importantes y algunos autores y sus obras que por primera vez aparecen en la lengua serbia. Asimismo, se pone de relieve la capacidad del autor de explicarle a su público los conceptos bastante complicados y las teorías propuestas por diferentes autores, y eso de una manera comprensible, lo que no es muy común en la ciencia política de Serbia.

El valor adicional de esta obra se refleja en el énfasis especial hecho en la región de América Latina, cuyo papel en la política mundial se hace cada vez más grande debido a las soluciones originales que ésta ofrece con respecto a las preguntas políticas más importantes del presente. Así en este libro, siguiendo los ejemplos de Brasil y Venezuela, podemos ver la conexión que existe entre desigualdad, conflictos y políticas interior y exterior. Hay veces que la originalidad de soluciones no es garantía del éxito, pero también hay veces que precisamente esa originalidad representa una de las alternativas al capitalismo neoliberal, que fue el que contribuyó al aumento drástico de desigualdad." 

Dragan Zivojinovic

Facultad de ciencias políticas 

Stižu hronopiji! / ¡Ya llegan los cronopios!

Art direktor: MAJA ALAVANJA

Grafički sudio: DESIGN REVOLUTION 

Ko su naši specijalni gosti?

Madriđanin HUAN KARLOS MONEDERO rođen je 1963. godine. Trenutno je zaposlen kao redovni profesor političkih nauka i administracije na Univerzitetu Komplutense u Madridu, dok je kao gostujući profesor radio na mnogim evropskim i latinoameričkim univerzitetima. Šef je Odeljenja za vladu, javnu politiku i opšte građanstvo na Institutu Komplutense za međunarodne studije. Sarađuje sa mnogim medijima, kako štampanim tako i elektronskim, a na svom blogu Comiendo Tierra aktivno iznosi svoja shvatanja i stavove.

O aktivnostima Monedera svedoče i činjenice da je predvodio španski tim u okviru Centralne evropske banke, zadužen za istraživanje i praćenje posledica upotrebe evra u Španiji, da je bio međunarodni posmatrač izbora u Venecueli, Meksiku i Kolumbiji i držao predavanja i seminare o izbornim procesima i političkim strategijama u ovim zemljama, kao i da je bio glavni govornik na konmemoraciji Međunarodnog dana demokratije u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 2010. godine.

Kategorički je branio Bolivarsku revoluciju, odraženu u socijalizmu XXI veka. O Čavesu je rekao da je, zbog njegove borbe protiv neoliberalizma i napora za postizanjem integracije Latinske Amerike, bio „poslednji oslobodilac Latinske Amerike”, kao i da politički proces Latinske Amerike predstavlja primer za čitav sver koji karakteriše „kapitalistička sistemska kriza”.

Ime Huana Karlosa vezuje se i za pokret 15-M, u toj meri da ga neki mediji smatraju „ideologom” istog, mada on tvrdi da se taj status ne može nikom pripisati. Izneo je svoje mišljenje o političkom i društvenom pokretu 15-M kao „najboljoj stvari koja se desila demokratiji”.

Među njegovim publikacijama izdvajaju se:

            Maske Levijatana: uloga države u neoliberalnoj globalizaciji (2009)

            Neka nas ne predstavljaju! Debata o španskom izbornom sistemu (2011)

            Spavali smo i probudili se. 15-M i ponovno stvaranje demokratije (2012)

            Hitan kurs o politici za poštene ljude (2013).

DEJAN MIHAILOVIĆ je redovni profesor i istraživač na Tehnološkom Institutu u Montereju u Meksiko Sitiju. Član je Nacionalnog saveza istraživača Meksika i Meksičke filozofske asocijacije. Aktivni je politički komentator i analiičar u medijima, bilo na nacionalnom ili međunarodnom nivou. Gostujući je profesor na Univerzitetu države Rio de Ženeiro u Brazilu.

Autor je knjiga Demokratija kao utopija (2’’3), Otkucaji moderne (2005) i Razvoj i integracija: nova geopolitika globalne ekonomije (2007).

NEMANJA DŽUVEROVIĆ je docent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Magistrirao je na Univerzitetu u Beogradu, ali je u cilju izrade doktorke disertacije boravio na Nafild koledđu (Nuffield College) na Univerzitetu u Oksfordu.

Uže oblasti naučnog i akademskog interesovanja uključuju studije mira, rešavanje sukoba i analizu sukoba. Pored toga, Nemanja se već nekoliko godina intezivno bavi pitanjima koja su vezana za Latinsku Ameriku. Autor je tekstova u brojnim zbornicima i časopisima. Član je Centra za studije mira Fakulteta političkih nauka i NVO Jugoistok 21.

Meksikanac ERIK ALFREDO GERERO MARKES trenutno završava doktorske studije iz političkih nauka na Institutu Ortega i Gaset u Madridu. Njegovo ime se vezuje za društveni pokret YoSoy132 (Ja sam 132), nastao paralelno sa pokretom 15-M, kao reakcija na prošlogodišnje predsedničke izbore u Meksiku. Kao osnovne probleme zemlje, pokret ističe siromaštvo, nasilje i neravnopravnost.

IGOR ŠTIKS je rođen 1977. godine u Sarajevu. Njegov akademski rad, fikcija, poezija i eseji objavljeni su u mnogim časopisima i zbornicima radova širom bivše Jugoslavije i u inostranstvu. Njegov prvi roman Dvorac u Romanji dobio je nagradu za najbolji prvi roman u 2000. godini. Drugi roman koji je napisao, Elijahova stolica (2006) dobitnik je nagrada „Gjalski” i „Kiklop” za najbolji fiktivni roman u toj godini u Hrvatskoj, a preveden je i na nekoliko evropskih jezika. Dramskom delu zasnovanom na ovoj knjizi pripao je Grand-prix za najbolju predstavu u okviru Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala (BITEF). Njegova prva zbirka pesama objavljena je 2008. godine por nazivom Povijest poplave.

U saradnji sa Srećkom Horvatom, Štiks je napisao politički esej na temu Pravo na pobunu – Uvod u anatomiju građanskog otpora (2010) i uredio zbirku Dobrodošli u pustinju postkomunizma: radikalne politike posle Jugoslavije (u štampi, Verso, 2014). Zajedno sa profesorkom Đo Šav, objavio je Državljanstvo posle Jugoslavije (2012) i Prava na državljanstvo (2013). Igor Štiks je trenutno zaposlen kao viši naučni saradnik na Univerzitetu u Edinburgu.

¿Quiénes son nuestros invitados especiales?

Madrileño JUAN CARLOS MONEDERO nació en 1963. Actualmente es profesor titular de Ciencia Política y de la Administración en la Universidad Complutense de Madrid, mientras que en muchas universidades europeas y latinoamericanas ha trabajado como profesor visitante. Es director del Departamento de Gobierno, Políticas Públicas y Ciudadanía Global del Instituto Complutense de Estudios Internacionales. Colabora en varios medios de comunicación, tanto de prensa como televisión y lleva el blog personal ”Comiendo tierra”, donde activamente comparte sus puntos de vista y sus percepciones.

 Las actividades de Monedero vienen evidenciadas por muchos hechos; fue el responsable del equipo español del Banco Central Europeo para el estudio y seguimiento de los efectos de la implantación del euro en España, fue observador internacional en elecciones en Venezuela, México y Colombia e impartió cursos sobre procesos electorales y seminarios sobre estrategias políticas en esos países, y también, en 2010, fue ponente central en la conmemoración del Día Internacional de la Democracia en la Asamblea General de Naciones Unidas.

Ha defendido críticamente la Revolución Bolivariana, enmarcada en el Socialismo del siglo XXI. Sobre Chávez ha afirmado que, por su lucha contra el neoliberalismo y el esfuerzo en conseguir la integración latinoamericana, era el ”último libertador de América Latina”, y que el proceso político en América Latina era ejemplo para un mundo que está inmerso en una ”crisis sistémica capitalista”.

Monedero se considera próximo al movimiento 15-M, de tal medida que algunos medios le han calificado como ”ideólogo” del mismo, aunque él sostiene que a nadie se le puede atribuir tal condición. Ha opinado sobre el movimiento político y social del 15-M, que ”es lo mejor que le ha pasado a la democracia”.

Entre sus publicaciones destacan:
      Disfraces del Leviatán: l papel del Estado en la globalización neoliberal (2009)
      ¡Que no nos representen! El debate sobre el sistema electoral español (2011)
      Dormíamos y despertamos. El 15M y la reinvención de la democracia (2012)
      Curso urgente de política para gente decente (2013).

DEJAN MIHAILOVIĆ es profesor titular en el Instituto Tecnológico en Monterrey en la Ciudad de México. Es miembro del Sistema Nacional de Investigadores de México y de la Asociación Filosófica de México. Es comentarista y analista político en los medios de comunicación de carácter nacional e internacional. Aparte de eso, es profesor visitante en la Universidad del Estado de Río de Janeiro.

Entre sus publicaciones destacan: Democracia como utopía (2003), Pulsos de la Modernidad (2005) y Desarrollo e integración: la nueva geopolítica de la economía global (2007).

NEMANJA DŽUVEROVIĆ es profesor asistente en la Facultad de Ciencias Políticas en la Universidad de Belgrado. Hizo su maestría en la Universidad de Belgrado, pero también, con el fin de preparar su tesis doctoral, pasó un tiempo en el Nuffield College en la Universidad de Oxford.

Sus áreas de interés científico y académico incluyen el estudio de la paz, la resolución de conflictos y el análisis de conflictos. Además, Nemanja lleva ya unos años dedicándose especialmente a los temas relacionados con América Latina. Es autor de numerosos artículos publicados en varias revistas y actas. Es miembro del Centro de los estudios de la paz de la Facultad de Ciencias Políticas y también, de la ONG llamada Sudeste 21.

Mexicano ERICK ALFREDO CUERRERO MÁRQUEZ es estudiante de doctorado en políticas públicas en el Instituto Ortega y Gasset en Madrid. Su nombre se relaciona íntimamente con el movimiento social YoSoy132, formado paralelamente con el movimiento 15-M, como respuesta a las elecciones presidenciales del año pasado en México. Dicho movimiento destacaba la pobreza, la violencia y la desigualdad como los problemas principales del país.

De acuerdo con sus actitudes y creencias, Guerrero ha organizado un debate entre los periodistas españoles y los corresponsales mexicanos de España sobre el tema: ¿Hacia dónde va América Latina en cara de la crisis de Europa?

IGOR ŠTIKS nació en 1977 en Sarajevo. Su trabajo académico, su ficción, su poesía y sus ensayos han sido publicados en numerosas revistas y actas de la ex Yugoslavia y también,  en el extranjero. Su novella Un Castillo en Romaña recibió el premio “Slavic” al mejor primer libro de 2000. Su segunda novela Silla de Elíah recibió tanto el premio “Gjalski” como el “Kiklop” al mejor libro de ficción del año en Croacia y ha sido traducido a muchas lenguas europeas. La obra de teatro basada en esta novela recibió el premio Grand-prix en el Festival Internacional de Teatro de Belgrado en 2011 (BITEF). Su primera colección de poemas Historia de la inundación fue publicada en 2008.

En colaboración con Srećko Horvat, Štiks escribió un ensayo político titulado El Derecho a la rebelión – Una introducción a la anatomía de la resistencia cívica (2010) y editó la colección Bienvenido al desierto de Post-comunismo: la política radical después de Yugoslavia (en prensa Verso, 2014). Junto con Jo Shaw, editó Ciudadanía después de Yugoslavia (2012) y Derechos de la ciudadanía (2013). Actualmente, Igor Štiks es técnico superior de investigación en la Universidad de Edimburgo.

ALBA kao alternativa

dr Nemanja Džuverović, Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu

Ekonomski obrasci saradnje koji u svojoj osnovi imaju stvaranje slobodnih tržišta danas prevladavaju u svetskim okvirima. Dominacija određene strukture ipak ne umanjuje potrebu za stvaranjem drugačijih modela kooperacije u okviru kojih će nedostaci koji su iskazani u funkcionisanju prvih biti ispravljeni. Region Latinske Amerike na početku XXI veka donosi novi impuls i nove forme ekonomske i političke saradnje koje mogu poslužiti kao obrazac delovanja i za druge regione.

Bolivarova alternativa za narode naše Amerike (ALBA) predstavlja takav vid regionalnog povezivanja koji u svojoj osnovi ima zalaganje sa saradnju koja se zasniva na principima solidarnosti i uzajamne ekonomske pomoći i demonstrira moguću alternativu modelima regionalne saradnje koji su danas prisutni.

ALBA je uspostavljena 2005. godine, kao odgovor na pokušaje da se stvori Američka zona slobodne trgovine (FTAA), koja bi predstavljala nastavak već postojeće Zone slobodne trgovine severne Amerike (NAFTA) na teritoriji obe, južne i severne, Amerike. Obrazac stvaranja zone slobodne trgovine, koji je već bio primenjen i koji je doneo katastrofalne posledice za Meksiko, članicu NAFTA, sada je trebalo da bude institucionalizovan i u ostalim zemljama. Kao odgovor na ovakva nastojanja ustanovljena je ALBA.

Zajedničkom deklaracijom Venecuele i Kube, država osnivača ALBA, zaključeno je da će obe zemlje raditi po planu koji će kao glavne ciljeve imati garantovanje proizvodne komplementarnosti dveju privreda, zajedničkog prisustva na trećim tržištima, održivog upravljanja resursima, smanjivanja nezaposlenosti, kao i svakog drugog delovanja zasnovanog na istinskoj solidarnosti. Organizaciji su vremenom pristupili Bolivija (2006. godine) i Nikaragva (2007.godine), a članstvo su najavili Ekvador, kao i nekoliko manjih karipskih država.

Navedena organizacija predstavlja potpuno novi vid integracije koja se oslanja na saradnju na temelju zajedničkih vrednosti, a ne na tržišnoj konkurentnosti koja je osnov današnjih modela ekonomske saradnje. Takav način kooperacije za cilj ima smanjivanje ekonomskog jaza koji postoji između zemalja globalnog Severa i Juga putem sistema nadoknade. Iz navedenog se može uvideti da primarni cilj nije podsticanje slobodne trgovine već eliminacija siromaštva i drugih ozbiljnih socijalnih problema koji potresaju ovaj deo sveta, kao i davanje prioriteta društvenim potrebama u odnosu na stvaranje viška vrednosti koje je primarni pokretač u svim procesima koji u svojoj osnovi imaju stvaranje režima slobodne trgovine.

Principi na kojima se zasniva ALBA bitno se razlikuju od osnova postojećih ekonomskih aranžmana jer se izbegava logika tržišta i teži se ostvarivanju pravedne trgovine. U takvom sistemu svaka zemlja učesnica pruža produkte za čiju proizvodnju ima najpovoljnije uslove, a za uzvrat dobija druge nezavisno od promena koje se mogu desiti na svetskom tržištu. Ovakav način saradnje predstavlja prevladavanje nedostataka koji proizilaze iz logike slobodnog tržišta, koje poznaje jedino trku u maksimizaciji profita, i usmeravanje ka ostvarivanju stvarnih ljudskih potreba.

ALBA predstavlja potencijalnu alternativu postojećim ekonomskim obrascima koji su napravljeni po modelu razvijenih država i ne obraćaju dovoljne pažnje na potrebe nerazvijenih zemalja. Radi toga, nameće se potreba da se u našoj stručnoj javnosti više pažnje obrati ovakvom i sličnim modelima saradnje jer Srbija ne sme dozvoliti sebi da neracionalnom ekonomskom politikom doživi sudbinu Argentine koja je slepo pratila uputstva međunarodnih finansijskih institucija i doživela potpuni ekonomski slom kao posledicu toga.

ALBA como alternativa

 Dr. Nemanja Džuverović, Facultad de Ciencias Políticas, Universidad de Begrado

Los modelos económicos de la cooperación que se basan en la creación del mercado libre prevalecen hoy en día a nivel mundial. Aun así, el predominio de una determinada estructura no disminuye la necesidad de crear diferentes modelos de cooperación dentro de los que se corregirán las deficiencias causadas en casos del funcionamiento de los modelos anteriores. A comienzos del siglo XXI, la región de América Latina trae un nuevo impulso y nuevas formas de las cooperaciones económica y política, que a otras regiones también les podrían servir de ejemplo de seguir.

La Alianza Bolivariana para los Pueblos de Nuestra América (ALBA) representa un tipo de la integración regional que se asienta en la devoción a la cooperación basada en los principios de solidaridad y de ayuda económica mutua, y que también, les demuestra una posible alternativa a los modelos de la cooperación regional actualmente presentes.

El ALBA se fundamentó en el año 2005, como la respuesta a los intentos de crear el Área de Libre Comercio de las Américas (FTAA) para representar la continuación del ya existente Tratado de Libre Comercio de América del Norte (NAFTA) en el territorio de ambas Américas, la del sur y la del norte. El modelo de la creación del tratado de libre comercio que ya se había utilizado y que ya había causado las terribles consecuencias  en México, miembro del NAFTA, ahora también debería institucionalizarse en otros países. En respuesta a estos esfuerzos, se ha establecido el ALBA.

A través de la declaración conjunta de Venezuela y Cuba, los países fundadores del ALBA, se concluyó que ambos países actuarían según el plan que tenía como objetivos principales el garantizar la complementariedad de producción entre las dos economías, la presencia común en otros mercados, la gestión de los recursos sostenibles, la reducción del desempleo, así como las demás acciones basadas en la verdadera solidaridad. Con el tiempo, a la organización también accedieron Bolivia (en 2006), y Nucaragua (en 2007), mientras que su afiliación anunciaron Ecuador y algunos países pequeños del Caribe.

Dicha organización representa un tipo de integración completamente nuevo que se apoya en la cooperación basada en valores compartidos, y no en la competividad del mercado, que es la base de los modelos actuales de cooperación económica. Esa forma de cooperación viene destinada a reducir la brecha económica que existe entre los países del Norte y el Sur a través de un sistema de compensación. De lo anterior podemos ver que el objetivo principal no es alentar el libre comercio, sino eliminar la pobreza y otros graves problemas sociales que afectan esta parte del mundo, así como darle la prioridad a las necesidades sociales, y no a la creación de la plusvalía que es el promotor principal de todos los procesos que se basan en crear un régimen de libre comercio.

Los principios que inspiran el ALBA difieren significativamente de las bases de los acuerdos económicos ya existentes, porque evitan la lógica del mercado y tienden a perseguir el comercio justo. En un sistema como éste, cada país participante ofrece productos cuya producción sobreentiende las condiciones más favorables, recibiendo a cambio otros productos, independientemente de los cambios que pueden ocurrir en el mercado mundial. Este tipo de cooperación se refiere a la superación de las desventajas derivadas de la lógica del mercado libre que sólo conoce la carrera para maximizar los beneficios, así como a la orientación hacia la realización de las reales necesidades humanas.

El ALBA es una alternativa potencial a los modelos económicos ya existentes que están diseñados de acuerdo con el modelo de los países desarrollados y no prestan suficiente atención a las necesidades de los países en desarrollo. Por lo tanto, nace una necesidad para que nuestro público profesional presta más atención a éste y a los modelos similares de cooperación, porque Serbia no puede permitirse ese lujo de que por la política económica irracional sufra el destino de Argentina que seguía ciegamente las instrucciones de las instituciones financieras internacionales y que como consecuencia, sufrió un colapso económico.

Prevela sa srpskog jezika: Milica Lilić

PRAVO NA PROSTOR: JAVNA DOBRA I JAVNI PROSTOR BEZ JAVNOSTI

Prof. dr Dejan Mihailović, Katedra za humanističke nauke, Tehnološki institut u Montereju

Nastanak i učvršćivanje kapitalističkog sistema bili su mogući zahvaljujući fizičko-prostornom širenju logike kapitala. Nagomilavanje kapitala oduvek je bilo isključivo pitanje geografije. Drugim rečima, bez mogućnosti svojstvenih geografskom širenju, prostornoj preraspodeli i različitom geografskom razvoju, odavno bi kapitalizam prestao da deluje kao politički i ekonomski sistem. Budući da je reč o sistemu punom unutrašnjih oprečnosti, kapitalizam se ne može održati bez svojih prostornih rešenja. Stalno stvaranje i zauzimanje realnih i simboličnih prostora, kao podsticaja za sticanje bogatstva, postalo je jedini put ka rastu i stabilnosti sistema. Međutim, trebalo je da prođe nekoliko vekova kako bi moderan projekat najavio jedan od svojih najvećih i najbolnijih nedostataka: uvećanje akumulacije kapitala nije srazmerno uvećanju materijalne dobiti.

Bio je to projekat koji je osigurao neograničeni konzumerizam kao put ka dostizanju sreće, ali nije uspeo da zadovolji nedostatke, potrebe i želje ljudi, kao ni da oslobodi prostor i vreme u cilju intelektualnog i emotivnog razvoja, već je jedino obezbedio dobiti, u najboljem pretpostavljenom slučaju neujenačene, a u najgorem varljive. Pojedincima je doneo znatno bogatstvo i obrazovanje, a većini razočaranje, represiju, siromaštvo i poniženje. Stoga, njegova  utopijska pozivanja na poštovanje jednakosti i dobrobiti su svaki put sve više dolazila u sukob sa stvarnošću, dok su se „razvojni projekti” smenjivali jedni za drugim, a raznovrsne osobenosti kapitalističke geografije postajale sve očiglednije na različitim nivoima (gradskom, regionalnom i globalnom). Uzmimo ovu premisu kao polaznu tačku u analizi aktuelne krize svetskog kapitalizma i neke od njenih posledica vezanih za kontinuirani gubitak  javnog prostora i opšteg dobra.

Koncept društvenog prostora svojstven je klasičnom modernizmu i javlja se u veku prosvećenosti kao posredna sfera između civilnog društva i države. To je mesto (topos) kome svi građani imaju pristup kako bi činili deo javnosti i izrazili javno mišljenje. Paradoksalno, liberalizam kao jedna ideologija i kao dokaz akumulacije, u svom naporu da uzdigne invidualizam morao je da prihvati da jedan pojedinac modernog doba potvrđuje svoj status individue uvek i onda kada dostigne određeni nivo samostalnosti, čiji je preduslov da bude među ostalima. Tako da ulica, trg, park, itd., pored toga što predstavljaju fizički prostor gde se okuplja narod, čine i realne i simboličke osnove interakcije i društvene kohezije. Samostalni pojedinci neguju svoju subjektivnost pomoću diskurzivne razmene argumentovanih gledišta o problemima opšteg interesa, što im omogućava da se osete kao deo javnog mnjenja, odraženog u vidu opštih vrednosti i međusobne razmene prava, kao i pristup dovoljno blizak stvarima da bi se diskutuvalo, zahtevalo, suprodstavljalo, oslobađalo, itd. U ovom smislu, društveni prostor je realni prikaz demokratije u delanju ili oprečni prikaz informacija, mišljenja, interesa i ideologija, u toj meri da bilo kakav pokušaj smanjenja ili prisvajanja  društvenog prostora nagoveštava jedan čin, suštinsko antidemokratski.

Sa druge strane, opšte dobro se oduvek shvatalo kao skup interesa jednog kolektiva, što je zapravo i cilj javnog delanja. Ne radi se ovde samo o materijalnim osobenostima društva niti bilo kog od njegovih činilaca, već i o onim društvenim, političkim, pravnim i kulturnim faktorima koji pružaju jedan željeni nivo fizičkog i psihičkog zdravlja građana omogućavajući im da izgrade pojedine moralne norme koje im pomažu u stvaranju različitih oblika identiteta. Sasvim je izlišno reći da jedan dobar deo „univerzalizma” zapadne civilizacije počiva na jednoj premisi, razvijenoj u grčkim polisima, koji su organizovani u vidu malih gradskih zajednica: radi se zapravo o višem dobru. Ovde nailazimo na delikatno polje etike. Za Aristotela, etika nije bila ništa drugo do jedan vid praktičnog znanja u ulozi vođenja ljudi u svakodnevnim radnjama. Stoga, nijedna politička ni ekonomska aktivnost ne bi mogla biti ispravna ako prethodno nije zasnovana na nekom etičkom principu. Grčki polisi su predstavljali sredinu od presudnog značaja za stvaranje srećnog života. Biti srećan i u skladu sa vrilnama bilo je moguće jedino u odnosu na polis i zbog polisa, jer sâm čovek, kao po prirodi „politička životinja”, nije imao neki izlaz, budući da je sve što se nalazilo izvan države ili ispod ili iznad ljudskog, smatrano za zversko ili božansko. Koliko je njih danas koji lutaju ulicama naših savremenih gradova prerušeni u zveri ili bogove? Gde je etos naših polisa da bismo mogli da odredimo šta treba činiti i koje vrednosti treba negovati? Gde smo izgubili to više dobro koje je bilo iznad svakog pojedinca, ali u službi svakog dela jedne zajednice?

Nije lako odgovoriti na ova pitanja, ali ću u nastavku pokušati da ponudim neke od razloga zbog kojih su društveni prostor i opšte dobro pretrpeli postepen i jasan gubitak vrednosti.

Prva tema koja se nameće odnosi se na aktuelne tendencije globalnog karaktera koje su počele da se formiraju pre najviše tri decenije. Možda je promena paradigme najbolji način da se ukaže na čitavu seriju velikih i značajnih novina u strukuri i formi političkih, ekonomskih, društvenih i kulturnih pitanja. Promena paradigme uslovila je postmodernizaciju globalne ekonomije, koja se ogleda u fleksibilnoj akumulaciji, dematerijalizaciji proizvodnje,  automatizaciji poslova i čitavoj seriji pratećih fenomena koji su izmenili konvencionalne forme tradicionalne proizvodnje fordizma. Politička sfera je bila podvrgnuta snažnom procesu merkantilizacije, odvajajući politički aspekt od narodnih osnova i potčinjujući ga pokretima velikog kapitala.

Ulazimo u novu eru u kojoj se preovladavajuća forma za ispitivanje državne moći pretvorila u depolitizovanu tehničku administraciju koja se bavi upravljanjem interesa. Na društvenom nivou uočena je velika kriza tradicionalnih formi identiteta, kako individualnog tako i kolektivnog tipa. Pojačavanje društvenih konflikata i dalje doprinosi podizanju rizika po pitanju javne i nacionalne bezbednosti. Čovek je izložen stalnoj psihičkoj eroziji, koja izaziva fragmentaciju i atomizaciju njegovog integriteta. Primer toga je jedno depolitizovano građanstvo u kome se suverenost potrošača suprodstavlja političkoj suverenosti građanina. Jednodimenzionalno mišljenje, preterani individualizam i isključenje iz sopstvenog bića pretvaraju ,,globalizovanog” pojedinca u pasivnog posmatrača koji je, na kraju, deo jednog disfunkcionalnog društvenog sistema.

Najzad, i u oblasti kulture se suočavamo sa rastućom praksom isključivanja, netolerancije i u najgorem slučaju, mržnje prema drugom. Ogroman promašaj multikulturizma, taj light predlog liberalnog popustljivog projekta zamišljenog da obezbedi koegzistenciju u našim izdeljenim društvima, bio je primer koji je u sred krize poslužio kao dokaz za istoršenu ideološku ikonografiju jednog liberalizma.

Druga tema koja nam pomaže da razumemo smanjenje javnog prostora i gubitak javih dobara je demokratija. Ponovo osmišljena u ranom modernizmu, demokratija je ubrzo dobila značenje čitave teorije o emancipacijii, obećavajući građanima autonomiju, slobodu i zakonodavna ovlašćenja. Zaklonjena od strane liberalnog modela, od perioda velikih revolucija buržoazije, uspostavila je osnove za status republike, pobedila sve vrste autoritarizma i postavila temu ljudskih prava kao nezamenljiv uslov za razvoj i bezbednost čovečanstva.

Danas, oteta od strane političke klase na vlasti, demokratija je transformisana i svedena na dosadni ritual brojanja glasova. Političke partije delaju kao poslovne firme za koje politika svakim danom sve manje predstavlja doktrinu koja se kreće putevima koji vode ka opštem dobru, a sve više vrstu tehno menandžmenta koji, kroz izborne igrarije, dozvoljava da izbore ne dobiju oni koji su najviše izglasani za određeni položaj, već oni koji sudeći po medijima imaju najveće šanse za pobedu. U ovim uslovima, onaj politički građanin za koga se Ruso toliko borio, danas se pretvorio u patetičnog pojedinca-potrošača koji sanja robne kuće okružen oglasima ,,plati da bi video”. Njegova Država, ona inkarnacija maksimalne političke moći, dela danas kao da je agencija za plaćene usluge gde ono što je ranije bilo pravo, danas predstavlja milosrđe. Posledica svega toga je depolitizovano i apatično građanstvo. Suverenitet potrošača baca u senku suverenitet građanina. Narcisoidni pojedinci preovlađuju nad savesnim građanima. Raste averzija ka opštem dobru, a izdeljeno civilno društvo zamenjuje borbu klasa pojedinačnim borbama za prava manjina. Uprkos činjenici da su legitimne i nezamenljive za dalji razvoj demokratije, te borbe nisu dovoljne u procesu jačanja odgovarajuće Države i formiranja nacionalnog projekta kao stubova za obnavljanje javnih prostora i dobara.

Na trećem mestu pomenućemo nešto što se u Meksiku i Latinskoj Americi nazivalo dugom neoliberalnom noći. Mnogo više od (ponovnog) strukturnog prilagođavanja izvršenog od strane tehnokratije na vlasti, neoliberalizam je bio i jeste pravi model civilizacije. Zasnovan na navodnoj nadmoći ekonomskog razuma i zajedničke ideje o samoreferentnom tržištu koje se suprodstavlja svakoj vrsti spoljne intervencije, neoliberalni projekat je postao prava ,,teologija” koja se oslanja na bezglavu globalnu utopiju sveoukupnog tržišta. Tokom skoro tri decenije, bili smo svedoci uzurpacije javnih prostora i opštih dobara putem nasilnog sprovođenja svojevrsnog ,,svetog trojstva” uobličenog u počecima liberalizacije (po pitanju cena), privatizacije (javna i paradržavna dobra) i deregulacije (u vidu slobodnog protoka kapitala). Ogroman rast društvenih i ekonomskih razlika, vidljiv porast bede i siromaštva, katastrofalni uslovi koji uništavaju takozvanu životnu sredinu, nestabilna svetska ekonomija i neverovatno bogaćenje bogatih, bili su samo neke od katastrofalnih posledica neoliberalne diktature, koja je, nažalost, i dalje u modi u Meksiku. Naravno da ne postoji nikakav empirijski odgovor na sve ovo. Najjači argument: ne postoji alternativa neoliberalizmu, moraćemo da se suprodstavimo golom kapitalizmu u kome je čovek prestao da stvara prostore da bi se rastvorio u njima, kao Fukaltov Barton Fink na plaži. U tom slučaju ono istinito se javlja kao tačka fizičkog bola u kojoj više ne postoji razdaljina između spolja i iznutra, između  eksternog i internog. Čini se da sve vodi ka tome da perceptivnom svetu vizualnog mi i nismo potrebni da bi postojao. Čulo postaje još jedan zastareli predmet u podrumu naših života koji se pretvaraju da su proživljeni. Pitanje da li govorimo istinu se pretvara u pitanje da li dobro postupamo.

Četvrta tema našeg interesovanja vezuje se za urbane savremene prostore. Od samih početaka, gradovi su nastajali geografskim i društvenim koncentracijama viška proizvoda. Urbanizacija je, stoga, oduvek bila fenomen klasa, obzirom da su viškovi isključeni iz nekog mesta i grupe, dok kontrola nad njihovom upotrebom obično leži u rukama nekolicine. Ovakva opšta situacija opstaje, naravno, pod kapitalizmom; ali obzirom da urbanizacija zavisi od mobilizacije viška proizvoda, nastaje intimna veza između razvoja kapitalizma i urbanizacije. Rezultat stalnog ponovnog ulaganja je ekspanzija proizvodnje viška u neku vrstu složenog interesa, a odatle proizilaze logističke krivine (novac, proizvodnja, populacija) vezane za istoriju akumulacije kapitala, koja je, pak, odraz puta prerastanja urbanizacije u kapitalizam. Dakle, urbani prostor, grad, se odnosi na prostor centralizacije proizvodnje, potrošnje i administracije. Prostor obeležen maksimalnom konkurencijom od strane upotrebe zemljišta i središnjosti (prostor najvećeg pritiska sredine i najneodrživiji prostor).

Studije ove tematike dobro znaju da ne postoji skoro nijedan projekat održivog razvoja u urbanim zonama. Kao i sve prethodne faze, i ova poslednja radikalna ekspanzija urbanog procesa našeg doba izazvala je ogromne promene stilova života. Kvalitet urbanog života se pretvorio u robu, kao i sam grad, u svet u kome su se potrošnja, turizam, kulturna industrija i industrije zasnovane na znanju pretvorili u osnovne aspekte urbane političke ekonomije. Postmoderna sklonost ka stimulisanju formiranja tržišnih niša, kako u slučaju potrošačkih navika tako i kulturnih formi, vreba savremeno urbano iskustvo aurom slobode izbora, sve dok za to postoje novčana sredstva.

Veliki tržni centri i područja se umnožavaju kao što to čine i restorani brze hrane i radnje sa zanatskim proizvodima. Prisustvujemo sada, kako neki na to ukazuju, ,,pacifikaciji kapućinom”. Čak i nekoherentna, slabašna i monotona promocija prigradskih pripojenih kuća, koje su i dalje preovladavale u mnogim zonama, sada primaju svoj protivotrov u vidu jednog pokreta nastalog u korist ,,novog urbanizma”, koji nudi prodaju zajedništva i kvalitetnih stilova života kako bi ispunio sve urbane snove. Ovo je svet u kome se neoliberalna etika intezivnog posesivnog individualizma i njoj odgovarajuće političko povlačenje kolektivnih vidova akcije, pretvaraju u model socijalizacije čoveka. Prisustvujemo nekoj vrsti nove ,,posturbane geografije” čiji inovativni rečnik nudi termine kao što su regionalni korehidori, difuzne konurbacije, policentrične mreže ili periurbanizacija. Ovaj poslednji se odnosi na mesto gde se nalaze selo i grad, pa se postavlja pitanje: da li je ovo prolazna faza jednog složenog i dinamičnog procesa ili će se ova hibridna priroda održati i kroz vreme?

Nova periurbana stvarnost predstavlja veoma složenu mešavinu siromašnih predgrađa, odvojenih od centra gradova i u sredini, malih enklava srednje clase, obično novih gradnji i ograđenih. U ovoj periurbanizaciji nailazimo i na seoske radnike zarobljene u manufakturi i slabo plaćene, kao i na gradsko stanovništvo koje svakodnevno odlazi na rad u okviru poljoprivredne industrije. Svaki put je sve teže odrediti po imenu i vizuelno liniju koja odvaja urbani prostor i njemu odgovarajuću periferiju. Šta sledi? Da li je izvodljivo iseljenje (nasilnim putem?) favele Rosinja smeštene u okviru luksuznog stambenog dela na jugu Rio de Ženeira da bi turisti koji dolaze na Olimpijske igre 2016. godine imali lepši pogled i bezbednost neophodnu da bi prisustvovali spektaklu? Pitanje o tipu grada koji želimo ne može biti odvojeno od pitanja koje vrste društvenih odnosa, odnosa prema prirodi, stilova života, tehnologija i estetskih vrednosti želimo. Pravo grada predstavlja mnogo više od individualne slobode pristupa urbanim resursima: radi se o pravu da menjajući grad promenimo sami sebe.

I tako stižemo do petog elementa naše teme. Radi se o disciplini koja je doživela preporod na kraju Hladnog rata i navodnog kraja istorije koji je zapravo bio samo nagovešten „nejakim” sukobom civilizacija. Njeno ime je geopolitika. Posvećena izučavanju podele svetskih moći, pre svega uzimajući u obzir geografsku smeštenost njenih aktera, geopolitika je dugo svoje analize fokusirala na kategorijsko konvencionalan aparat koji je polazio od koncepta Država-nacija i stizao do komplikovanih šema uzurpacije fizičkih prostora koji obezbeđuju resurse za koje smo smatrali da su neiscrpni.

Geopolitika je ona koja nam otkriva da je kapitalizam bio moguć zahvaljujući razuzdanoj i neselektivnoj eksploataciji prirodnih resursa, uglavnom fosilnog porekla i neobnovljivog karaktera, putem potpuno zatvorenog svetskog energetskog sistema kome su isključivo mogle da pristupe državne agencije i velike transnacionalne kompanije. Ova bajka je stigla do svog poslednjeg poglavlja. Nazire se velika transformacija u kojoj će budući oblici proizvodnje morati da se baziraju na jednoj selektivnoj i regulisanoj vrsti eksploatacije prirodnih, nefoslinih i obnovljivih resursa putem svetskog energetskog sistema koji je otvoren. Sve upućuje u tom pravcu, a kada se to zaista i bude desilo, verovatno ćemo prisustvovati kraju kapitalizma, onakvog kakvog smo ga do tada poznavali. To bi onda podrazumevalo novi način organizacije naših modela proizvodnje i dejstava izvan proizvodnih oblasti. Bila bi to jedna nova geopolitika koja teži da raskrsti sa klasičnim modelima imperijalne moći, koji se zasnivaju na hegemoniji, kontroli, dominaciji i nasilnom nametanju onima koji su najslabiji. To bi označilo kraj klasične geopolitike, ali i novu kartografiju želja i svetskih sila, koja bi bila izražena kroz novi međunarodni sistem – decentralizovan, multilateralan, solidaran i entropijski.

Šta bismo mogli da istaknemo kao zaključak i moguće načine suočavanja sa problemima koje smo ovde navodili? Živimo u svetu u kome prava na privatno vlasništvo i korist nadvlađuju sve ostale ideje o pravima. Pravo na javni prostor i na grad kao primer vrhunca uživanja u javnom dobru nisu izuzetak. Ipak, već od perioda rane moderne veliki filozof Baruh de Spinoza je podržao stav da je za ontološko postojanje čoveka najvažnija potreba da opstane, ali ljudski opstanak (kakvo iznenađenje za neoliberale!) nije individualan već, na kraju krajeva, opstanak je društveni, s obzirom da se čovek održava putem rada, i ta veza sa prirodom, na žalost nekih, „zahteva” saradnju, a ne nadmetanje. Odjednom je pozicija čoveka bezobzirno svedena na tog idiota (u klasično grčkom smislu, onaj koji misli samo na sebe) zvanog homo economicus, čije se postojanje vrti jedino oko uvećanja svog bogatstva, dok racionalnim ljudskim ponašanjem upravlja „univerzalni ekvivalent”: novac.

Poznat je odnos između kapitalizma i šizofrenije koji se održava na dubljem nivou jedne te iste ekonomije, jednog te istog procesa proizvodnje, tako da naše društvo proizvodi psihoze na isti način kao što proizvodi i šampon Palmolive ili plazma televizore, sa jedinom razlikom – psihoze se ne mogu prodati. Malo je mogućnosti koje bi ublažile ili rešile probleme kojih smo se dotakli u ovom tekstu izvan magijske trojke: država-tržište-društvo. Međutim, jedna država kakva je današnja, odsutna i uronjena u korupciju, jedno egocentrično i isključivo tržište  i jedno apatično društvo koje se kreće ka kolektivnoj katatoniji, nisu nimalo ohrabrujući znaci. Svo troje nastavljaju da pospešuju kulturu straha koja ispunjava naš svakodnevni život paralizujući kritičko mišljenje, mobilizaciju i nepohodnu akciju u cilju promene. Političari i državnici odvojeni od stanovništva i zaraženi moći „pregovaraju” o kupovini-prodaji javnog prostora i o budućnosti javnih dobara. Iznad politike, poslovni čovek, skoro pa herojska ličnost u eri industrijskog kapitalizma, bio je neka vrsta izvanrednog kreativnog uništitelja, jer je bio spreman da tehničke i društvene inovacije sprovede do krajnjih granica. Veoma malo ili čak ništa sa njim nemaju veze naše aktuelne zaostale ekonomske elite, dekadentne i zapetljane u svoj kleptokratski delirijum koji im ne dozvoljava da vide ulicu iz hilikoptera ili blindiranih automobila. Na kraju, građanin, koji je pobegao u zonu privatnosti, doživljava javni prostor kao nešto potencijalno opasno i ispoljava svoju fizičku, materijalnu i emocionalnu ranjivost i integritet. Njegov mali svet ne prelazi granice koje su postavljene tržnim centrima, all inclusive odmorima i televizijskim ekranima koji mu usitnjuju oči i pasterizuju mozak. Ne postoji efikasniji način da se izbegne intimnost od provođenja vremena u tišini uz neki televizijski program pored svog partnera. Odakle taj strah od gubitka stvari koje čak nismo mogli ni da posedujemo u svojoj celosti? Ko i kako proizvodi kulturu rasprostranjenog straha koji umrtvljuje savest i paralizuje aktivnost? Strah koji uhodi i koji se, kako kaže Eduardo Galeano, ogleda u „strahu siromašnih od gladi i strahu bogatih od gojaznosti. U strahu žena od nasilnih muškaraca i strahu muškaraca od žena bez straha. U strahu demokratije od nedostatka glasova i strahu tržišta od nedostatka kupaca”. S druge strane, Slavoj Žižek ima pravo kada kaže „da smo razvili do perfekcije požrtvovanu umetnost proizvodnje toksičnog koje nije štetno: kafu bez kofeina, krem bez masnoće, pivo bez alkohola, sajber seks, koji je zapravo seks bez seksa, ratove bez žrtava (sa naše strane, naravno) i model onog Drugog koji je skrojen po meri da ga možemo podneti”. Taj Drugi je na ulici, izopšten, na margini, potencijalno nasilan, ali na popriličnoj udaljenosti, taman na tolikoj da ga možemo tolerisati. „Pakao uvek čine oni drugi”, rekao bi Žan Pol Sartr. Svaki put sve manje verujem u ovu rečenicu, svaki put sve više vidim pakao koji delimo. Ukoliko želimo da se otarasimo toga, jedini način je istinsko oslobađanje demokratije, snažna odlučnost za neoliberalizam, uređenje globalnih tendencija i jedna nova geopolitika sa realnim i zamišljenim mapama naših prostora koji bi nas vratili na ulicu. Ulicu koja je zabranjena za nasilje ili paniku od nasilja. Ulicu, kako bi ponovo rekao Galeano, gde se dešava onaj uvek opasan i ponekada čudesan spektakl života.

Prevele: Milica Lilić, Katarina Jovičić i Jelena Spasojević